Mora da je ovo to mesto

Da bi stigao ovamo, moraš stvarno želeti da stigneš ovamo.

Tvoja supruga“, kaže Mirna iza mene, „je li ona dobra žena? Da li si srećan s njom?“

„O, da“, kažem, uvlačeći telefon u džep. „Ovoga puta sam uspeo da izaberem dobru.“

A onda su joj se oči napunile suzama, koje su se s trepavica prolile niz obraze. Pružio sam ruke i obrisao ih samim vrhovima palčeva.

„Oh“, prošaputala je, pognuvši glavu, „zašto uvek to radiš?“

„Šta radim?“, upitao sam i zakoračio ka njoj, zatvarajući jaz između nas.

„To me izluđuje.“

„Šta te izluđuje?“

„Tvoja sposobnost da... da... kažeš ono što najmanje očekujem da ćeš reći.“ Zamahnula je glavom da skloni kosu s lica i prostrelila me pogledom. „To je... To je veoma zbunjujuće... Hoću reći, taman sam se sredila i znam šta osećam prema tebi i onda...“, sad je vikala, „onda se ti pojaviš, iznebuha, izgledaš skroz... skroz...“ Silovito je mahnula rukom ka meni.

„Šta skroz?“

„Skroz ništa“, viknula je i gurnula me u grudi, od čega se ona, a ne ja, zateturala unazad ka gomili bicikala i kolica. „I onda kažeš tako nešto.“

Kakvo je iskupljenje biti voljen: uvek smo najbolji što možemo biti kad nas neko voli. Ništa ne može to da zameni.

Okreće se ka Nilu i znam da kaže: Moram da idem.

Mislim da ono što se zove ljubav na prvi pogled nije takva besmislica kakvom se ponekad smatra. Uopšte uzev, mi unapred stvorimo u glavi osobu kakva treba da nam se sviđa... a kad sretnemo primerak sa svim kvalitetima kojima se divimo, pogodba se brzo sklopi.“

Dugujem ti izvinjenje“, rekao sam. „Izvinjavam se zbog svega“, rekao sam. „Izvinjavam se iz dubine bića što sam te ostavio da se boriš sa svime, što sam napustio naš život.“

Gledala me je sve vreme dok sam govorio, s pesnicama zavučenim u džepove jakne.

„A najviše od svega“, rekao sam, „izvinjavam se što sam bio osion prema našem braku. Zbog toga se kajem toliko... toliko da nemam reči. Mnogo mi je žao.“

Moramo da se bavimo onim što je pred nama, a ne onim što ne možemo imati ili što smo izgubili. Moramo zgrabiti ono što možemo da dosegnemo, zgrabiti i čvrsto držati.

Razmišljam o tome, kako je ona moja neizbežna konstanta.

Razmišljam o njoj dok je tako preda mnom, u tom čudnom kombinezonu, i vunenim čarapama, i skupocenim kožnim papučama. Pitam se da li još nosi onaj indijski šal po kući, da li i dalje pije toplu vodu s razmućenom kašikom meda i tvrdi da je to čudotvorno protiv virusa, sa svojstvima besmrtnosti, da li još svira klavir kasno noću i uporno tvrdi da se testenine mogu skuvati i u vodi koja nije sasvim proključala, jer nema strpljenja da čeka. Pitam se da li i dalje drnda menjač dok vozi, ali odbija da to prizna. Pitam se da li je zadržala išta moje, neku košulju, knjigu, neko pismo. Pitam se da li i dalje hoda u snu i ima li nekog da se probudi, ustane, pođe za njom i povede je nazad u krevet.