U potpalublju

Nalazili smo se, te osamdeset četvrte, dakle, u sudbinskom raskoraku. Samo što tad to, sistematski odgajani i obrazovani da budemo klasični politički idioti, nismo mogli ni da pretpostavimo.

komunicirali smo tišinom i izbegavanjem pogleda. Tako smo se, mislim, bolje razumeli

Bilo je perioda kada mi se neprestano plakalo.

Ili kada bi me obuzimala hladna ravnodušnost prema svemu, pa i sebi samom, a ponekad i talasi krajnje bezrazložnog optimizma:

„U jednom momentu koji sam propustio da primetim, negde između dvadeset pete i tridesete godine života, u meni se začela potreba za redovnim popodnevnim snom.“

U jednom momentu koji sam propustio da primetim, negde između dvadeset pete i tridesete godine života, u meni se začela potreba za redovnim popodnevnim snom.“

Od tada sam pisao praktično svakodnevno i to sve i svašta, čisto tehničke vežbe radi. Moje kratke priče bile su beznadežno nadahnute Kafkom, Dilanom Tomasom, Danilom Harmsom ili Anrijem Mišoom, poezija blesavo inspirisana onim što sam pronalazio kod Kavafija, Rilkea, Pesoe, Odna, a nekoliko traljavih dramskih tekstova nastalo je po ugledu na Brehta, Beketa i Ežena Joneska. Ali moje je srce, čitalačko jednako kao i spisateljsko, sve to vreme bilo na strani romana. Ili, da budem ovde sasvim precizan – velikog romana. Fasciniran preko svake mere i zaslepljen Bulgakovljevim Majstorom i Margaritom, Deblinovim Berlinaleksandarplacom, Manovim Čarobnim bregom i, možda više od svega ostalog, Prustovom Potragom za iščezlim vremenom, bio sam rešen da jednog dana i sâm napišem nešto slično

Od tada sam pisao praktično svakodnevno i to sve i svašta, čisto tehničke vežbe radi. Moje kratke priče bile su beznadežno nadahnute Kafkom, Dilanom Tomasom, Danilom Harmsom ili Anrijem Mišoom, poezija blesavo inspirisana onim što sam pronalazio kod Kavafija, Rilkea, Pesoe, Odna, a nekoliko traljavih dramskih tekstova nastalo je po ugledu na Brehta, Beketa i Ežena Joneska

Od tada sam pisao praktično svakodnevno i to sve i svašta, čisto tehničke vežbe radi. Moje kratke priče bile su beznadežno nadahnute Kafkom, Dilanom Tomasom, Danilom Harmsom ili Anrijem Mišoom, poezija blesavo inspirisana onim što sam pronalazio kod Kavafija, Rilkea, Pesoe, Odna, a nekoliko traljavih dramskih tekstova nastalo je po ugledu na Brehta, Beketa i Ežena Joneska

pa se pitam: šta smo, uopšte, radili tamo, na Terazijama, sve te dane, zašto smo gubili vreme, kad smo dozvolili da nam se tako nešto dogodi?

četak zamišljenog četvoroknjižja koje sam