Imala sam trideset jednu godinu, muža koji se više brinuo o karijeri nego o svojoj ženi – koji se upravo setio da bi trebalo da proširimo porodicu; imala sam posao na kojem sam bila zahvalna jedino zato što me je sprečio da ne poludim, sama i izgubljena u velikoj praznoj kući. Bila sam samo Pjerova žena. Ništa više. Dobro sam znala šta se očekuje od mene: da budem fina i poslušna supruga, da se blaženo smešim profesionalnim podvizima mog dragog, i uskoro postanem uzorna majka i domaćica, da ređam trudnoće i spremam decu za školske izlete. Već sam čula svekrvu kako kaže da je divno što umem da šijem: „Moći ćeš da im praviš maske i kostime za školu.“ Žene lekara ne moraju da rade.