Letopisi Nesmiraja 1 – Nesmiraj

Počuj me, Nija“, šapnula je. „Počuj me, Majko. Ovo je meso za tebe gozba. Ova krv vino tvoje. Ovaj život, ovaj kraj, moj dar tebi. Uzmi ga sebi.“

momče prekrasno beše.

Koža glatka, boje ušpinovanog šećera, osmeh poput medne rose sladak. Crne kovrdže razbarušene taman tolko kol’ko treba. Ruke snažne i mišići čvrsti, a tek oči, o Kćeri, a tek oči njegove

Nikada zapravo nisam živeo u svetu koji vi nazivate svojim.

A iskreno, nije ni ona.

Mislim da sam je zbog toga i voleo.

Nikada zapravo nisam živeo u svetu koji vi nazivate svojim.

A iskreno, nije ni ona.

Mislim da sam je zbog toga i voleo.

Mojim sestrama,

Svetlosti i Tami, i svemu lepom što se između krije

Jer, evo vam istine, prijatelji moji blagorodni: kada ste u nedoumici, najbolje je biti učtiv u dodiru s ludacima.

Usredsredi se na ono što možeš da promeniš, posavetovao bi je. Ostalo će se samo srediti.

Ona vrsta lepote za kakvu bi neka devojka možda vojsku digla, ubila kakvog boga ili demona. Ova devojka bi.

Ali san joj je ipak stigao pre momka

Zuba mu Čeljustinih, vraćaj ga nazad u pantalone.“

„Ti baš zaista uvek voliš da ostaviš vrata otvorena za moje fore, jelda?“