ENCO: San jednog dečaka

Samo jureći punom brzinom ka budućnosti, rekao je sebi dok je ubrzavao, dečak će moći da sustigne čoveka koji će on jednog dana postati.

Neki su bili ubeđeni da je epidemija španskog gripa, surova u košenju bespomoćnih žrtava, bila osveta Franca Jozefa I od Austrije onima koji su, nakon petsto godina, uništili Habzburško carstvo. Drugi su bili uvereni, činilo se, da je reč o zaveri jevrejskih bankara, odlučnih da preuzmu kontrolu nad čitavom Evropom, dok su treći i dalje uporno tvrdili da je to božja kazna, i da je beskorisno pokušavati da se zaraza obuzda izolovanjem bolesnika i zaštitom lica maramicama natopljenim lekovitim tečnostima.

„Zaista ne znate?“, ponovo je upitao i objavio ponosno: „I ja sam kupio automobil.“

„Čestitam!“, odobrio je kralj večeri, a Fredo zaškilji. „Automobil je osvajanje slobode.“

„U ovom novom vremenu, određene stare reči imaju težinu kao kamenje. Ne bi trebalo da vas radnici nazivaju ’gazdom’, niti eventualno ’šefom’. Ako želiš da budu ponosni što rade za tebe, nikad ih ne nazivaj ’potčinjenima’, već ’saradnicima’.“

Zatim se uozbiljio i, stegnuvši Encu ruku, objavi: „Svi mi smo potencijalni heroji. A kako uči Aristotel, najveća vrlina sastoji se u pretvaranju sposobnosti u postupak.“

Ali ako upitate za vreme kada je bio dete, dečak ili mladić, naići ćete samo na ćutanje i izmišljotine, jer je i on sam, dostigavši vrhunac slave, uživao da promeša karte sopstvene prošlosti, i to ne da bi zasladio njenu gorčinu, već da bi je učinio neprozirnom.