Okean na kraju puteljka

Znao sam da odrasli ne bi trebalo da plaču. Oni nisu imali majke da ih uteše

Strahovito sam želeo da mi se vrati juče.

Nakon što smo se iselili, kuća je porušena. Nisam hteo da idem da je gledam onako praznu, pa sam odbio da prisustvujem rušenju. Toliki je deo mog života počivao među tim ciglama i pločicama, među tim olucima i zidovima.

Te noći sam usnio čudne snove u toj kući. Probudio sam se u pomrčini i bio svestan samo da me je san toliko preplašio da sam morao da se probudim, inače bih umro, a ipak, ma koliko se trudio, nisam mogao da se setim šta sam sanjao. San me je progonio: disao mi je za vratom, prisutan a nevidljiv, kao moj potiljak, istovremeno i prisutan i odsutan.

Voleo sam mitove. Nisu bili priče za odrasle, a nisu bili ni priče za decu. Bili su nešto bolje od toga. Prosto su bili.

Ja nisam bio hrabar i pojma nisam imao šta mi je činiti.

Nisam bio srećno dete, iako bih s vremena na vreme bio zadovoljan životom. Više sam živeo u knjigama nego bilo gde drugde.

Da ste me sat vremena ranije pitali, rekao bih ne, ne sećam se puta. Nisam mislio ni da ću se setiti imena Leti Hempstok. Ali čim sam se našao u tom predvorju, sve je počelo da mi se vraća. Iza svakog ugla su me čekale i dozivale uspomene. Da ste mi rekli da mi je opet sedam godina, možda bih vam i poverovao, bar na tren.

Kako starimo, polako se pretvaramo u sopstvene roditelje; ako dovoljno dugo poživimo, videćemo lica kako se ponavljaju u vremenu

deca se koriste prečicama i skrivenim puteljcima, dok odrasli idu ulicama i zvaničnim putevima.