Neke trenutke ne možeš da preslikaš. U nekim očima ne vidiš sebe. Neke usne mogu da ljube ožiljke, ali ne i da ih obrišu. Neke ruke mogu samo da te maze ali ne i da te pomaze. Pored svakoga možeš da zaspiš ali samo pored jedne osobe ne vrištiš u snu. U nekim danima odjekuje smeh, ali se nikada ne nasmeješ. U nekim noćima se ruše zidovi ali se nikada ne sruše. Neki koraci te ponesu predaleko, ali nisu to tvoje daljine. Neke sumnje te odnesu u nove blizine kojima nikako da se približiš. Nisu to tvoje noći. Nisu to tvoji dani. Nisu te ruke, oči, usne... nešto tvoje. Nisi to ti. Nisi tako zamišljao sve. Nisi se tome nadao. Grliš sopstveni očaj, prizivajući da ti se vrati dobro staro zlo, nešto najbolje što ti se ikada desilo. Shvataš da te nikada ništa nije bolelo, već da si boleo samog sebe. Shvataš da si lečio rane koje, u poređenju sa svakim uzaludnim pokušajem sreće, ne bole. I shvataš da nije bitno ko ti leči rane, koliko su rane duboke i zašto su nastale. Shvataš da se neke stvari samo jednom u životu dogode i da postoji samo jedna osoba... Sa kojom si spreman na smrt da iskrvariš.