S retkim osećajem zadovoljstva, Elizabet i ja smo se prošetali novim pločnicima Glavne ulice do zgrade opere. Muškarci u odelima s prslucima i žene u raskošnim krinolinama skupljali su se oko ulaza, a ja sam jedva čekao da uđemo.
„Izgledaš kao dete na božićno jutro“, rekla je Elizabeta i veselo se nasmejala.
Pozdravio sam šeširom čoveka koga sam angažovao da nam napoji konja i pričuva kočije. „Čak je i bolje od toga“, rekao sam. „Božić je svake godine. Međutim, Mark Tven je jednom u životu.“