„Odavno sam shvatio: ako slušam to malo ljudi što viče na mene, pridajem im više važnosti no što to zaslužuju; zapamtiću to što govore, to će me uznemiriti, i njihovi bučni glasovi širiće se unedogled, čak i kada vikanje bude stalo. Otud umesto toga vrlo pažljivo slušam tiše glasove – naime, većinu ljudi. Ljude koji održe savršeno predavanje a da niko ne zna. Decu koja jedu svoje sline. Umetnika koji pokloni čoveku svoj šešir. Ili vikarku koja bi bar ponekad volela da je neko pita kako je. Ti ljudi, oni tihi, kao da imaju nešto važnije da kažu.“