Ejmi Tan

rekla: „Zašto misliš da ti nedostaje nešto što nikad nisi imala?

Zašto misliš da ti nedostaje nešto što nikad nisi imala?

Majčina nadanja i očekivanja bude u ćerki osećaj promašenosti. Ćerka doživljava majčine savete kao negiranje onoga što jeste. Majka pak smatra da ćerka ne zna ništa o njoj i da ništa nije naučila od nje, koja je najviše voli.

Šta je gore, pitale smo se mi, sedeti smrknuto, kako priliči, i čekati da umreš, ili odlučiti da budeš srećan?

Ako nemaš dovoljno drveta, suviše se lako priklanjaš drugima i nemaš svoje mišljenje.

Ljudi se, znaš, trude da ispune očekivanja drugih. A kad ih kritikuješ, to samo znači da očekuješ da podbace.“

„Ne smeš da staviš ogledalo naspram kreveta. Tvoja bračna sreća će se odbiti na drugu stranu!“

Hmmm! Kako možemo da se smejemo, pitali su nas.

Nismo mi bile ni bezdušne ni slepe za tuđu bol. Bile smo uplašene. Svaka je imala svoje jade. Ali očajavati znači čeznuti za onim što je već izgubljeno. Ili produžavati ionako nepodnošljive muke. Koliko možeš da čezneš za toplim kaputom što visi u ormaru u kući izgoreloj do temelja zajedno s tvojim roditeljima? Koliko možeš u mislima da gledaš udove što vise s telefonskih žica i izgladnele pse što trče ulicom sa poluoglodanim rukama u čeljusti? Šta je gore, pitale smo se mi, sedeti smrknuto, kako priliči, i čekati da umreš, ili odlučiti da budeš srećan?

I stoga smo rešile da priređujemo gozbe i da nam svaka nedelja bude nova godina. Svake nedelje zaboravljale bismo sve nanete nam nepravde. Nismo smele da pomislimo ništa ružno. Gostile smo se, smejale, igrale mađang, gubile i dobijale, pričale najlepše priče. I svake nedelje nadale smo se da će nam se osmehnuti sreća

Ta nam je nada bila jedina radost i zato smo te naše večerinke prozvali Klub radosti i sreće.“