Hmmm! Kako možemo da se smejemo, pitali su nas.
Nismo mi bile ni bezdušne ni slepe za tuđu bol. Bile smo uplašene. Svaka je imala svoje jade. Ali očajavati znači čeznuti za onim što je već izgubljeno. Ili produžavati ionako nepodnošljive muke. Koliko možeš da čezneš za toplim kaputom što visi u ormaru u kući izgoreloj do temelja zajedno s tvojim roditeljima? Koliko možeš u mislima da gledaš udove što vise s telefonskih žica i izgladnele pse što trče ulicom sa poluoglodanim rukama u čeljusti? Šta je gore, pitale smo se mi, sedeti smrknuto, kako priliči, i čekati da umreš, ili odlučiti da budeš srećan?