Vanja Čobanov

Uvek bi je s velikom čežnjom primio k sebi, u jedan deo svog sveta, ali nikad se ne bi davao potpuno. Uvukao bi je u svoje duboke plave oči, zaveo bi je osmehom i rečima, učinio bi da se oseća jedinom na svetu, a onda bi je, a da ne oseti taj trenutak, ostavio samu. Deo njega lutao je nezadrživo ka nekoj mističnoj daljini. Glasno se smejao kad bi počela da mu priča o njegovoj podeljenosti: „Je l’ istina? Reci mi. Nemoj uvek da se smeješ.” „Ne smejem se. Ne smejem se zapravo. Čudno mi je kako me vidiš.”

Nema istorije ljubavi koja nije prekidana i narušavana, nije postojala nijedna bez manjih ili većih iskušenja, kolebanja i nevere. Takvi trenuci nastupe iz raznih razloga, spoljašnjih ili unutrašnjih. I kad naiđu, iziskuju od čoveka posebnu mudrost – da shvati da je ljubav živa, da ne mora da bude savršena i da, naposletku, veruje kako u njemu postoji i ono što on ne vidi... A ponekad ni sva mudrost i vera nisu dovoljni, jer se stranice istorije pišu direktnom rukom đavola, rukopisom najveštijeg trgovca sudbinama.

Kolebanje, ako se taloži, ako se skuplja godinama, kroz duge vekove, u duši – kroz sećanja i tajne, u krvi – kao prokletstvo i krst porodice, u jednom se kolenu vidno i jasno izrazi.