Simona Arnstet

Pre samo nekoliko sati govorila je kako treba da imaju poslovan odnos, a on se potpuno složio misleći da je tako najbolje. I evo ih sada tu. Ona krupnih očiju koje izražavaju čuđenje, a on sa uzavrelom krvlju. Kroz izmaglicu je razmislio da bi trebalo da je pusti, da se vrati korak unazad, da učini nešto spretno i inteligentno, nešto što priliči direktoru.

„Adame?“ Ton joj nije bio mnogo daleko od šapata.

„Da?“, uzvratio je šapatom, zureći u njene usne. Bile su blago roze i svetlucale su. Bože, ta usta.

„Šta se dešava?“

„Iskreno, nemam pojma“, rekao je i pustio pramen kose. Samo je stajao pored nje osećajući njenu toplotu, video je kako joj se grudi podižu i spuštaju.

„Ima nečega među nama“, rekao je, i to je bilo više pitanje nego konstatacija. „I ti tako osećaš, zar ne?“

„Definitivno“, odgovorila je. U telu joj je sve brže strujala krv. Nagla se i što je brže mogla dotakla obrazom njegov grudni koš. Čula ga je kako brzo diše, pa se odmakla i stavila jednu kovrdžu iza uva. Pogledom je pomno pratio taj pokret.

„Pa šta misliš, hoćemo li uraditi nešto povodom toga?“, pitala je, tiho, privlačno, sasvim svesna da čini nešto više od bezazlenog flertovanja. Ovo je mamljenje i zavođenje.

„Ne prestajem da razmišljam o ovome, o nama“, rekao je. Reči su dopirale pravo do nje čineći je mekanom i toplom. Kao da su plesali ili izvodili ritual. Lagano, neumoljivo, podsticajno. Nije juče spavala s Vinsentom, nije ni razmišljala o tome. Popili su piće, prošetali se i razišli se uz kratak zagrljaj. Uopšte je nije privukao. Adam međutim… Toliko ga je želela da je jedva mogla da misli.

„Lako je biti dobar prema tebi“, rekao je. „Volim da budem s tobom.“