Jovan Deretić

постаде покоран жени, од ње би побеђен умом“.

Свако дрво које се издваја својом величином, изгледом или положајем сматрало се сеновитим

У томе ће нам од велике помоћи бити Историја религија Истока и Запада Тревора Линга, упоредна историја великих светских религија, међу њима и хришћанства.

Наведени одломак указује на основне развојне правце српскe науке о књижевности између два светска рата – односно на примарни развој њених историографских и филолошких дисциплина које су јачале захваљујући доминацији позитивизма као основне научне методе и књижевног историзма и биографизма као њених водећих праваца.

Доминација спољашњег приступа проучавању књижевног дела утемељила је сувереност чињенице, а документ подигла на пиједестал.

Захваљујући томе, историчар књижевности израстао је у фигуру проучаваоца који истражује развој једне уметности унутар кретања историје народа којој она припада, његовог језика, културе, државе, друштва, науке, религије, права… У мозаичком склапању слике времена у којима се писац једне националне књижевности појављује и ствара осветљавала се и уметничка вредност његовог дела.

Залагање Јована Деретића огласило је снажан повратак проучавању историјског контекста развоја националне књижевности, који је након засићења позитивизмом био готово маргинализован, али се, и то треба нагласити, чувао у најбољим традицијама универзитетске наставе

утемељена на пољу онога што је српској књижевности иманентно, а не придодато, онога што је њена константа, а не интерпретација.

за нашу науку о књижевности, установио троделност српске књижевности као ентитета и нагласио: „Њу чине три аутономне макроформације – стара, народна и нова књижевност. Оне су њене главне ’области’, као што је то давно показао Павле Поповић […]. Четврта макроформација, дубровачка

Истичући да је „колективно, народно начело“ положено у основ српске књижевности, Деретић