„Volim te“, provalilo je iz mene.
Još sam bila u jednoj mokroj čizmi, mirisala sam na šnicle, nos mi je curio, ali bilo mi je potpuno svejedno.
„Šta?“, jedva je progovorio Ajzak.
„Znam da sada nije najbolji trenutak da ti to kažem. Ne izgledam dobro, a u ovom hodniku nije baš ni posebno romantično… čak ni za moje pojmove. Ali“, bespomoćno sam slegla ramenima. „Volim te, Ajzače. I to čak prilično jako.“
Tada me je poljubio.
Kada su nam se jezici sreli, nekako sam očajnički zacvilela. Toliko mi je nedostajao. Zario je ruku u moju kosu i toliko me je čvrsto privio uz sebe da sam jedva disala. Ali i disanje je bilo kao moje čizme, ili nos koji curi, nešto sporedno, sve dok ne prestaje s tim