Симо Матавуљ

Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру.

Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: “уписати се у царску вјеру!” Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву…

- Јест, за уврједе, за убојства, али не за непоштена дјела! Јер је чистијех руку! Што јест, јест! Нема трговца у Ребенику који му не би повјерио колико хоћете! Али што вам треба знати његове године?

- Иди, доведи Антуна одмах! - нареди судија и поче ходати по соби упредајући кесерасту брадицу.

Роко бјеше по домаћу са господином, али кад овај почне ходати по судници и упредати брадицу, тада се Роко чува многих запиткивања. Он се одгега, вртећи главом и питајући сам себе: “Шта ће му године Беркаса? Шта ће му сметени Антун?”

Роко га нађе на “ложи”, гдје купи остатке од цигара. Бјеше висок, снажан, танких, риђих бркова, под којима се бјеласаху вучји зуби. Роко га запита изнебуха:

Триста му сакрамената, ти си син овога града, и свак те зна као поштена занатлију, и отац ти се овдје родио и стари су твоји, као и моји, крв пролијевали за републику и господу, па, не дај боже невоље, нико прстом не би мрднуо за тебе.

Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе.

Посијеш најчистију шеницу, па ти се прометне у кукољ. Свијет се мијеша, брате. Трагови се људски мијењају земаном; добар може родити р’ђу, а р’ђа опет добра човјека. Бог не дарива у вјечно нашљедство ни једно своје добро; ни јунаштво, ни памет, ни богаство, ни љепота не остаје за вазда у једноме дому, но прелазе с једнога на други!“

А Црногорцу свакоме, милије је кад му за старе његове лијепо збориш, милије му је то по сто пута, но да њега хвалиш.

шарени београдски свет, који ти већ својом спољашњошћу напомиње да се налазиш у месту где се судара Исток са Западом, где се навикама и обичајима нагло прелази из једне крајности у другу.

Чланак се завршавао: „Ако влада устраје на том путу, ако одбаци тесногрудост, те буде

употребљавала у државној служби спремне, вредне и карактерне младе људе, као што је г. П., без обзира на њихова политичка убеђења, него имајући само пред очима узвишени задатак и будућност Србије, онда ће се заиста моћи рећи: Благо Србији!“...

1895.