Do pedeset pete morala sam se vinuti više. Ovako, sitničava sam ostala, nemarna i rasejana, tvrdoglavo ćutljiva kad me neko za srce ujede, umesto smesta da lanem šta imam. Onda: spora, nepreduzimljiva, mrzovoljna kad su kućni poslovi u pitanju, loša kuvarica, uvek gladna nečeg što mi život nije na tacni poslužio – što ljubavi, što hvale, srećnih sticaja okolnosti, putovanja i mirnog sna. Nepotpuna sam ostala, nedograđena, kao kuća u sivoj fazi – na dobroj lokaciji, s obećavajućim arhitektonskim planom, ali s izvođačima radova koji su zakazali. Zapili se negde, nakrivili kapu i vratili se u krevet da hrču. Takva sam ostala. Bez krova, parketa i pločica.