Agata Kristi

Ono što neko zaista jeste postaje očigledno tek kad je stavljen na probu – to jest, u onom trenutku kad ili stanete na sopstvene noge ili padnete.“

„Hajde, hajde, divna moja sestrice Rozalin, zar ti ne uživaš u svemu ovome? U velikoj kući, posluzi... nakitu? Zar sve ovo nije kao ostvarenje sna? Zar nije? Hvaljen budi Gospod, ali ponekad mislim da ću se probuditi i shvatiti da sam samo sanjao.“

Znao je on kako da izađe nakraj sa svojom Rozalin. Nije baš zgodno što ona ima savest, ali šta se tu može.

„Svi mi imamo neku sliku o sebi – vidimo sebe onakve kakvi bismo voleli da smo. Na svojoj slici vi vidite sebe zaljubljenu u Roulija, sebe kako ste se skrasili s Roulijem, sebe kako zadovoljni živite ovde s Roulijem i nikad ne poželite da umaknete nekud. Samo što to nisi prava ti, zar ne, Lin?“

„Voleo bih da nikad niste došli ovamo. Bio sam izrazito srećan dok niste došli.“

„Sve je u redu, Rozalin – samo treba malo lukavstva, a ti ne umeš mnogo da pomogneš kad za nešto treba lukavstva. Taj nastup je moj, a tebe hoću da sklonim s puta da bih mogao slobodno da odigram to što treba.“

Zdrav razum, međutim, nikad nije bio vrlina koja naročito privlači zaljubljene.

Spolja je sve i dalje bilo isto između njih dvoje, ali iznutra Lin nije bila tako sigurna.

Sad kad je ponovo sama gospodarila sobom i svojim životom, užasnula se zbog nespremnosti svog razuma da se ponese s njenim vlastitim, ličnim problemima.

Da, to je to. Rouli se nije promenio. Rouli je i dalje tamo gde ga je ostavila pre četiri godine.