Стеван Сремац

Синоћ сам ти долазија,

по азбашче пошетаја,

алов јаглак изгубија.

Ако ми га, драга, нађеш,

опери га, прати ми га

по чирака Спиридона! –

Опрала би, драго моје!

Ракли-сапун нестањује,

бистра вода преса’њује,

јаснол сунце на западу! –

Опери га, драга моја!

Твоје руке – ракли-сапун,

твоје очи – два кладенца,

твоје лице – јасно слунце!…

мислим, да није нигде лепша недеља него у селу

Да се нисмо којешта разговарали, не би се ни узели

тако невероватном да ниједна није већ ни веровала

— Хе, госпоја, »пролазе године к’о гођ мутна вода«, што кажу паори.

»А поновљено пријатељство, то ти је, дете — говорила би ми обично покојница — то ти је, дете моје, баш к’о подгријан цушпајз од кромпира! Ако од подгријаног кромпира од подне може бити вечера — то ће и од поквареног пријатељства моћи бити штогођ!«

— И-ју, господин-попо, баш сте ви враг! А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица.

„у појење нема срам ни па срамување…“

Зелен зекир, драго моје!

Што ми, драги, не долазиш?

У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених. Дијалог није нимало пикантан, чак ни интересантан; а то је просто стога што је тамо, у том свету, срамота да се мушко и женско и погледају, а камоли разговарају. (А и да није тако, опет би дијалог био врло обичан, јер у таквим приликама заљубљени обично не знају шта да разговарају, или разговарају којешта.)