Стеван Сремац

Синоћ сам ти долазија,

по азбашче пошетаја,

алов јаглак изгубија.

Ако ми га, драга, нађеш,

опери га, прати ми га

по чирака Спиридона! –

Опрала би, драго моје!

Ракли-сапун нестањује,

бистра вода преса’њује,

јаснол сунце на западу! –

Опери га, драга моја!

Твоје руке – ракли-сапун,

твоје очи – два кладенца,

твоје лице – јасно слунце!…

мислим, да није нигде лепша недеља него у селу

Да се нисмо којешта разговарали, не би се ни узели

тако невероватном да ниједна није већ ни веровала

— Хе, госпоја, »пролазе године к’о гођ мутна вода«, што кажу паори.

»А поновљено пријатељство, то ти је, дете — говорила би ми обично покојница — то ти је, дете моје, баш к’о подгријан цушпајз од кромпира! Ако од подгријаног кромпира од подне може бити вечера — то ће и од поквареног пријатељства моћи бити штогођ!«

— И-ју, господин-попо, баш сте ви враг! А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица.

„у појење нема срам ни па срамување…“

Зелен зекир, драго моје!

Што ми, драги, не долазиш?

Онако, као и за све велике и срећне освајаче што прича историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову освајачку глад само оно што је још непобеђено и неосвојено, што охола чела пркоси – тако и за лепу Зону није имало дражи оно што је већ победила и залудила, него је интересовало и дражило оно што равнодушно крај ње пролази, што је не гледа и не осврће се за њом.