Ivan Jovanović

„Ponovo ću te naći“, obeća joj. „Kako god da izgleda život koji sledi nakon ovoga.“
Lisandra klimnu glavom. „U svakom životu.“

Ja sam Elin Ašriver Galatinijus i neću se bojati.

Neću se bojati.

Neću se bojati.

Zato što sam se izgubila – i ne znam kuda da krenem.

Ima preostale lepote – i ona će se boriti zarad nje. Mora da se bori.

Elin se probudila uz miris borova i snega i znala je da je kod kuće.

Došle smo“, obznani Manon dovoljno glasno da je čuju svi na gradskim zidinama, „kako bismo održale obećanje dato Elin Galatinijus – da se borimo za ono što nam je ona obećala.“
Darou je tiho upita: „A šta je to?“
Manon se tada nasmeši. „Bolji svet.“

Evanđelina je rešila kako više neće da bude paž lorda Daroua, već kročanska veštica.

„Mi smo Trinaest“, reče, „od sada pa dok nas Tama ne uzme.“

ali samo upamti da ovaj tvoj strah znači da se boriš za nešto što ti je dragoceno – nešto do čega ti je stalo toliko silno da ne možeš ni da zamisliš nešto gore od toga da to izgubiš.“

„Budite most, budite svetlost. Kad se gvožđe istopi, kada cveće nikne iz krvavih polja – neka zemlja posvedoči i vratite se kući.“