Stefan Cvajg

Pošto je sama lepa, mladosti nije potrebno blaženstvo: obdarena izobiljem životnih snaga, ona hrli ka tragičnom i rado pušta setu da se slatko napaja njenom još neiskusnom krvlju: zato je svaka mladost tako spremna na opasnost, i bratski pruža ruku svakoj patnji duha.

Ne mogu da radim ništa veliko. To je prošlost: samo mlad čovek pravi tako smele planove. U meni više nema istrajnosti. Ja sam – čemu kriti? – postao čovek kratkih trenutaka, ne mogu da izdržim. Ranije sam imao više snage, sada je s njome gotovo. Mogu samo da govorim: reči me ponekad povuku, zanesem se, zaboravim na sebe. Ali da radim sedeći mirno za stolom, uvek sâm, uvek sâm, to mi više ne polazi za rukom.“

„Ne mogu da pišem“, ponavljao je umorno, „nisam dovoljno koncentrisan.“

, samo ne usamljenost, samo ne moja soba, samo ne te misli što kruže u tami. „

Nikoga nisam više voleo.

Zbilja, neizrecivo je lako obmanuti decu, ta bezazlena bića za čiju se ljubav čovek tako retko bori.

Nije više razumeo život otkako je video da su reči, iza kojih je verovao da stoji stvarnost, samo šareni baloni koji se naduvavaju i rasprskavaju ni u šta.

Jer, nema filološkog razumevanja bez doživljavanja, gola gramatička reč ništavna je bez saznanja vrednosti i potrebno je da vi mladi ljudi zemlju i jezik koji želite da osvojite vidite najpre u njihovom najvišem i najlepšem obliku, u snazi njihove mladosti, njihove krajnje strasti.

Jezik morate najpre čuti od pesnika jer oni ga stvaraju i usavršavaju, najpre morate na srcu osetiti dah poezije i njenu toplinu, pa tek onda početi da je anatomski razlažete.

Zato je uvek počinjem od bogova, jer Engleska je Elizabeta, Šekspir i oni oko njega, sve prethodno je priprema, sve potonje – šantavo jurenje za ovim samosvojnim smelim skokom u beskonačno; ali ovde – vi mladići morate to osetiti, sami osetiti – ovde diše najživlja mladost našeg sveta.