Sad mogu da objasnim zašto je na Šivin ceo život presudno uticala ona devojčica koju smo videli kao deca – ona koja je došla uzbrdo s ocem, glave oborene od stida, ispuštajući mokraću pri svakom koraku i odišući onim neizrecivim smradom.
Mada Šiva i ja to nismo znali, Hema ju je operisala tri puta. Prva dva puta popravka je pukla, treća se održala. Nikad je nismo videli kako odlazi iz Misinga, ali smo imali Heminu reč da je bolnicu napustila srećna i izlečena. Ožiljci na duši, međutim, nikada neće nestati. Tad nismo baš shvatili od čega boluje, jer Hema o takvim temama nije razgovarala s nama. Ali sad smo Šiva i ja znali. Po svemu sudeći, ta je devojčica, možda čak i pre svoje trinaeste godine, bila udata za muškarca koji joj je po godinama mogao biti otac. Bolni seksualni odnos (još traumatičniji ako je mužu na putu bila prepreka u vidu tkiva ožiljka nastalog obrezivanjem) najverovatnije ju je užasnuo. Verovatno je bila previše mlada čak i da poveže taj čin s mogućnošću trudnoće, ali uskoro joj je stomak nabrekao i bila je trudna. Kad su trudovi počeli, bebina glava se zaglavila uz karlične kosti, u već suženom karličnom prolazu usled rahitisa. U razvijenoj zemlji ili u velikom gradu, porodili bi je carskim rezom čim počnu trudovi. Ali u zabitom selu, gde joj je pomagala jedino svekrva, patila je danima dok je materica, pokušavajući da izvede nemoguće, uspevala samo da potiskuje bebinu glavu, koja je udarala u bešiku i cerviks, i pritiskala njihovo tkivo o nepopustljivu karlicu. U takvim situacijama beba umre, a ubrzo za njom i majka, uglavnom usled rupture materice ili infekcije i sepse. Retke su porodice koje uspeju da prevezu majku do zdravstvene ustanove. Tamo se beživotni fetus ukloni komad po komad, tako što se najpre zdrobi lobanja pa izvuče ostalo.
Za vreme oporavka od tako užasnog porođaja, izumrlo i gangrenozno tkivo u porođajnom kanalu istruli i smakne se, pa između bešike i vagine ostane velika rupa iskrzanih ivica. Umesto da prolazi iz bešike kroz mokraćni kanal i izlazi kroz otvor odmah ispod klitorisa (i to kad ona to hoće), mokraća sad neprekidno curi iz bešike direktno u vaginu pa niz noge. Bolesnica stalno curi, nikad nije suva, odeća joj je neprekidno natopljena. Bešika se brzo inficira i urin postaje smrdljiv. Za kratko vreme se inficiraju i usmine i butine, pa počnu da se gnoje. Verovatno je ovu devojčicu tad muž odbacio, a otac došao da je izbavi.
Fistule se u literaturi pominju još od antike. Međutim, tek 1849. godine, u Montgomeriju, u Alabami, doktor Marion Sims, moj imenjak, prvi je izlečio vaginalnu fistulu. Njegove prve pacijentkinje bile su Anarča, Betsi i Lusi, tri robinje koje su porodice odbacile zbog njihovog stanja. Sims ih je operisao – na šta su one, po priči, pristale – u pokušaju da izleči fistulu. Eter, koji tek što je bio otkriven, nije u to vreme bio u širokoj upotrebi, pa su njegove pacijentkinje bile budne. Sims je zjapeću rupu između bešike i vagine zatvorio ušivši je svilenim koncem i misleći da ju