Dejan Tiago-Stanković

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Žao mi je. Ja pozajmljujem samo onoliko sam spreman da oprostim.

Oni su veća sirotinja i od nas. Vojska im je naoružana polovnim nemačkim oružjem a avijacija zastarela. Nisu naučeni na rat. A predsednik vlade, Salazar, to vam je jedan bistar opismenjen seljak, kao naš predsedik vlade Cvetković, samo naočitiji i s boljim manirima, pa je još ljigaviji. Škrt je i konzervativan, a zemlju drži, sam-samcat, domaćinski, ko bakalin radnju. Sve zna i za sve se pita. Teško je od njega, lukavoga, izvući vajdu. A i da nije, šta bi uopšte i mogao da nam pomogne?

Pitam ih šta sanjaju... Šta vi sanjate?

Koji je vaš vrhunski ideal?

Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva

Mrzovolja me tera snu jer je tamo svet bolji, u njemu se moje želje i namere ostvaruju. Kad zaspim, ništa me ne muči.

Devet meseci je, po svoj prilici, potrebno da se od jednog čoveka napravi drugi.

Ni sa kim se ne možeš tako lepo družiti kao sa onima s kojima se razumeš na svom jeziku.

Jebanje nije ružna reč. Naprotiv, čak je jako dobra, kao život ili zezanje. Videćeš jednog dana. Ružne reči su druge. Siromaštvo, rat, smrt, to su ružne reči.