Mirjana Bobić Mojsilović

Mi ne možemo kontrolisati tuđe misli i postupke, možemo se samo baviti sobom

Čim je nešto zabranjeno, eto mene da se baš za to zakačim.

Ćutanje nije ljubav. Ćutanje je pristajanje, ćutanje, to je panika, to je izraz užasnog straha da ljubav odlazi, da me ne voliš više. Ćutim da ne pogoršavam stvari, znam da lažeš i da ćeš me lagati. Da ti je lako da slažeš, jer ja ćutim, jer ja ne smem da pitam.

Čovečanstvo je zaglavljeno u neprekidnoj adolescenciji. Starost je neka vrsta osude, simbolička smrtna kazna, put ka društvenom groblju otpisanih.

Pisanje je svečanost osvete – svim ljudima koji su nas povredili: majkama koje su bile stroge i hladne, ili suviše popustljive i slabe, očevima koji su ih uništavali, koji su ih tukli i napuštali, očevima koji su bili ćutljivi i namršteni, očevima koji su umrli rano.

Sreća je tako mirna, ne vrišti, ne dere se, ne hvali se, ne reklamira se, samo ćuti i gnezdi se kao kučence koje je jedva dočekalo toplo krilo svoje gospodarice.

„život je igra u kojoj lukavi i veseli pobeđuju“

Da bi bio srećan, čovek uopšte ne mora da bude srećan.

Oni sa kojima ona nije govorila prestajali su da postoje. Na neki način, bili su mrtvi.

Volela sam „između dve vatre“ i „dame i muškaraca“, cigaret žvake koje smo kupovali na komad i sažvakane čuvali u čaši sa vodom, da traju i sutra, i pesmu Tereze Kesovije Ja slijedim svoju zvijezdu. Žvake u kutiji na kojoj je bila nacrtana kamila i pisalo „Camel“, koje su mirisale na vanilu i inostranstvo.