Mirjana Bobić Mojsilović

Život je u stvari to. Samo to. Naći nekoga ko će da te obožava i pazi.

Mi ne možemo kontrolisati tuđe misli i postupke, možemo se samo baviti sobom

Čim je nešto zabranjeno, eto mene da se baš za to zakačim.

„Bože, podaj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da izmenim, hrabrosti da izmenim one koje mogu, i mudrosti da uvek umem da ih razlikujem.“

Voleti, ne znam više šta je to. Možda sam tada počela da prestajem da te volim, iako sam radila stvari koje su izgledale kao ljubav, iako sam se jedno vreme trudila oko tebe, misleći da te volim, misleći da je to ljubav, kad se trudiš, kad se praviš da ne vidiš, kada se prepustiš navici, kada se lažeš o sigurnosti koju imaš, kada se zadovoljavaš stanjem stvari bez snage da ih menjaš, bez ideje kako da to učiniš

Ćutanje nije ljubav. Ćutanje je pristajanje, ćutanje, to je panika, to je izraz užasnog straha da ljubav odlazi, da me ne voliš više. Ćutim da ne pogoršavam stvari, znam da lažeš i da ćeš me lagati. Da ti je lako da slažeš, jer ja ćutim, jer ja ne smem da pitam.

Niti će iko saznati da je postojala ta stara ljubav, stra­šna, neutešna, povređena, nenahranjena, ona, ta davna ljubav, nepravedna i glupa, zbog koje se pišu pesme, ona koja je podsećanje, u svakom trenutku nepravde, užasa, dosade, ta druga ljubav, ljubav moje mladosti, koja me je napustila, koju nikada ne mogu da zaboravim.

Čovečanstvo je zaglavljeno u neprekidnoj adolescenciji. Starost je neka vrsta osude, simbolička smrtna kazna, put ka društvenom groblju otpisanih.

Pisanje je svečanost osvete – svim ljudima koji su nas povredili: majkama koje su bile stroge i hladne, ili suviše popustljive i slabe, očevima koji su ih uništavali, koji su ih tukli i napuštali, očevima koji su bili ćutljivi i namršteni, očevima koji su umrli rano.

Sreća je tako mirna, ne vrišti, ne dere se, ne hvali se, ne reklamira se, samo ćuti i gnezdi se kao kučence koje je jedva dočekalo toplo krilo svoje gospodarice.