Slaviša Pavlović

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач зарђан деца ископала.

Комунисти и фашисти удружили се против нас, а мене описали гледајући себе у огледалу. Гамад. Зато се онај наш несрећник и чудак затворио у хотелску собу. Не могу

Ех, да су наш проблем само непријатељи…

Постали су министри јер су бескрупулозни, дипломате зато што су преваранти, а духовници јер уверљиво лажу. Против мене се боре зато што им је истина мрска.

њих, ја сам само обичан прељубник, еротски поета и богати дипломата.

А нема тужнијег човека од мене… Моја држава се распала а српски народ убијају као стоку. Чињеница да сам дипломата, ту несрећу чини још страшнијом. Ја своје успехе не мерим по титулама које сам носио, већ по пословима које сам свршио.

И ја сам био заражен тим вирусом југословенства.

Запамти добро! Не убијају они нас јер смо гори од њих, напротив. Ни Атила Хунски није напао Рим желећи да уништи једну штетну цивилизацију, него да је присвоји. Он је одлично знао да су народу који тек што је изашао из сојеница потребни векови да изгради

Из истог разлога у Јасеновцу убијају Србе – да би нам отели културу, јер своју немају. Хоће да нам затру име како би се окитили нашом историјом. То је та тисућљетна култура наших суседа које смо ослободили 1918. године.

А ми, наивни, што је опет особина честитих људи, нисмо размишљали да један народ не треба да буде слободан док се сам не избори за своју слободу.

Нису њих Аустроугари, наши стари непријатељи, узалуд вековима држали