Branislava Radević-Stojiljković

; o tome kako se tkanje vremena menja i kako se sve više osećam kao kod kuće u prošlosti, a kao posetilac u ovom čudnom i izbledelom iskustvu koje usaglašeno nazivamo sadašnjošću.

Dete ti uzme deo srca da ga upotrebljava i zloupotrebljava kako mu se prohte, a sa unučetom je drugačije. Nema obaveza, krivice i odgovornosti koje opterećuju majčinski odnos. Njih je slobodno voleti.

Ništa su. Obične misli što lepšaju u uspomenama onih koji su ih nekada poznavali.

Troje. Omiljeni broj kako u umetnosti tako i u nauci: tri osnovne boje, tačke potrebne za lociranje predmeta u prostoru, note koje čine muzički akord. Tri temena trougla, prve geometrijske slike. Nepobitna činjenica: dve prave linije ne mogu da obuhvate i zatvore prostor

Ali sreća… Sreća raste uz tvoje sopstveno ognjište“, kazala je. „Ne može se ubrati u vrtu stranaca.“

Bolje je izgubiti sebe u akciji nego venuti u očajanju.

Iznenadila sam samu sebe. Dok su mi sećanja na skorije vreme bila sva u rupama, kao da su ih izjeli moljci, daleka prošlost mi je bila oštra i jasna.

Onoga kako je tiho ali uporno označavao prolaženje vremena: strpljiv, siguran, hladan – kao da je nekako znao, čak i tada, da vreme nije prijatelj onima koji su živeli u toj kući.

Obične misli što lepšaju u uspomenama onih koji su ih nekada poznavali.

„Zamisli kako bi svet bio dosadan kad bismo svi bili isti.“