Neću ja da živim u vašim srcima, ja hoću da živim u svojoj ulici. – To je normalno, i ja sam dobio život kao i vi, i ja volim da živim. Ja nemam materijalnu imovinu i ne umem da govorim vašim jezikom, ali tužan je i siromašan svet u kome su to nedostaci. Koji je to legitiman argument da me ostavite? Što čamdžija ne prima pse? Što ne umem da napravim čamac? A je l’ znate koliko sam spreman da plivam da spasem nekog od vas? Je l’ znate? Spreman sam da crknem plivajući za vama. Je l’ to dovoljno dobro? Je l’ to bolje nego da umem da napravim čamac?
Osim toga, je l’ znate vi nekoga, osim poneke majke, ko će da vas voli i kad to niste zaslužili? Ne znate, naravno da ne znate. E, pa ja vas volim i sad kad u proseku ne zaslužujete. Je l’ to dovoljno da ne ostanem vezan i da se udavim?