Ivan Tokin

Nemoj da pozajmljuješ pare, ni od koga. Nemoj da kukaš, nikome.

Deda: Mora da se živi, nema živ čovek kuda, nego u život.
Deda: Nije lako. Kad je lako, sumnjivo je.

– Inače sam dobro, ali pas često pita za tebe, a ja mu kažem da je sve u redu, da sigurno imaš posla, da te melje život, da imaš neke stvari važnije od ljubavi i zaljubljenih razbojnika i njihovih pasa na reci, objašnjavam psu da je najvažnije da ti račun u banci bude pun brojki, ali pas ne razume, pas je glup, pas se kreće samo po svom svetu sastavljenom od prirodnih zakona, od mirisa i srca, pas ne razume ništa. Ja lepo psu objasnim da ćeš za 20–30 godina, čim otplatiš sve kredite i kupiš sve što normalan čovek mora da ima, da se javiš da se opet ljubimo, a pas ništa ne shvata, uopšte ne razume taj koncept. Ali takvi su psi, samo gledaju kako da te otruju nekim primitivnim pogledima na svet.

Ja zauvek zapamtim da pravo nema nikakve veze s pravdom

Priručnik kaže ovako: Pazi, sve prođe.

To kako ona prelazi ulicu, to je ljubavna pesma.

Kad tako veliko srce plače, to kao da nekako zgusne prostor, pa se teško krećeš, teško mrdaš telo, kao da sve oko tebe nije vazduh, nego njegove guste suze.

Lepo je kad se živi. Lepo je kad je teško. Lako je sumnjivo. Lako je magla. Lako je samo vrh ledenog brega. Lako je tri centimetra cveta iznad deset metara korenovog sistema. Lako je za turiste u rođenim životima.

Sećam se trenutka kad sam osetio da imam srce i odmah sam shvatio da je svet moj.

Bilo je samo nekog zanosa, neke ljubavi koja kao da potiče iz davnih vremena, kao da smo se nekad ranije sreli, nekad proživeli nešto veliko, razumeli se kao sunce i mesec, bili, na primer, majka i sin, ili neki zabranjeni ljubavnici, tako smo se gledali i tako smo se osećali.