Haruki Murakami

Tako dakle živimo svoj život. Koliko god dubok i koban bio gubitak, kako god važna stvar koju su nam ukrali — koju su nam istrgnuli iz ruku — čak i ako se nakon toga posve promijenimo tako da nam ostane samo vanjski sloj stare kože, i dalje na isti način odigravamo život, u tišini. Postojano se sve više bližimo kraju vijeka koji nam je dodijeljen i opraštamo se od njega dok se gubi iza nas. I ponavljamo, često vrlo vješto, beskrajne radnje svakidašnjice. I ostavljamo za sobom osjećaj neizmjerne praznine.

Ali, u bilo kojoj situaciji bolje je znati nego ne znati – to je bio njegov fundamentalan način razmišljanja, njegov životni stav. Ma koliko mi silovitog bola to donelo, ja to moram znati. Jer, čovek jača tek sa spoznajom.

Verovatno je bila previše smirena i samouverena

Sada, naravno, razumem značenje tih reči. „Pretvaraj se da si srećan i kada si čemeran. To i nije tako teško.“ Bila je to pesma nalik na onaj njen večni šarmantan osmeh. Može se, naravno, i na taj način razmišljati, ali postupati tako u životu ponekad je veoma teško.

„Kad prođe izvesno vreme neke se stvari ščvrsnu. Kao cement u kofi. A kad se to desi, više ništa ne možemo da promenimo. Ti želiš da kažeš da se cement od kojeg si ti sazdan potpuno stegao, pa osim onakvog tebe kakav si sada, drugačiji i ne postoji, zar ne?“

„Valjda“, rekao sam nesigurno

Net King Kol je pevao South of the Border