Ana Svirščinjska

Današnji stvaraoci preziru život kao nepotreban dodatak umetnosti, pa je i umetnost postala nepotreban dodatak životu. Trebalo bi, dakle, povezati umetnost i život.

Pravi i najvažniji pesnikov teren za ispitivanje jeste njegova unutrašnjost. Iako je to izuzetno teško, pesnik treba da zaviri u sebe i vidi više od tri milijarde ljudi u bezbrojnim galaksijama.

Obnažena do ispod kože,

osramoćena kao ona koju siluju,

kao ona

koju više ne žele da siluju,

kao išamarani leš,

kao samrtnik kome

pljuju u lice,

kao živa životinja koja,

dok izdiše u klanici,

postaje prehrambeni proizvod,

ponižena kao crkotina,

ogavna kao izmet crkotine,

postiđena

tako duboko,

kako nikad ne može biti postiđen

muškarac –

žena

na ginekološkom stolu

pred očima

lekara.

Samo je njeno milovanje s đavolom

imalo snagu

zapaljene lomače.

I skupljalo se u ljudskoj mašti

kao drva za potpalu.

Čovečanstvo je stvorilo za nju

najpogrdnije

reči na svetu.

Dođi mi u snu.

Pokojniče, dođi pokojnici

u poslednju noćnu romansu

dva bića kojih više nema.

Otvori tiho

vrata sna.

Pokojniče, dođi pokojnici.

U mom snu

još se nije desilo ono što se desilo.

I poljubićeš me

usnama naše mlade sreće,

i reći ću ti reči nežnije

od onih što sam govorila za života.

Osloniću se

na sebe.

Kao srednjovekovni grad sam zatvorena,

pokretni most se podigao.

Možete ubiti taj grad,

pa niko neće ući.

U svakom mom zagrljaju

boravi spremnost da odem.

Samoća je

prva higijenska mera.

Samoća će rastvoriti zidove sobe,

otvoriću prozor

i ući će široki, ledeni vazduh,

zdrav kao tragedija.