David Albahari

teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost.

Mudrost je, saopštavao je moj otac, važna stvar, ali: mnogi su mudri, a malo ih je pametnih.

kineske Knjige promene

Koješta, rekao je Majer, ili možda Gec.

Kineskinje, tamo, odakle sam došao, vodi se novi rat, odnosno, okon­čava se onaj stari, dovršavaju se neostvarene namere, kao da je neko izvukao prošlost iz filmskog arhiva i podstakao glumce da nastave započetu scenu

rana je bila sveža, bol neispitan, odsustvo toliko stvarno da je vi­še ličilo na prisustvo

. Tamo gde te jednom ne vole, neće te voleti po­novo, a verovatno te ni pre toga nisu voleli

mi samo verujemo da nije svaka površina prozirna i da nekada mora da se zaviri iza nje da bi se saznalo šta počiva u dubini.

Cvet je teško presaditi, treba mu obezbediti iste uslove, istu vla­žnost zemlje, podjednaki odnos mineralnih sa­stojaka, a čovek, kada se premešta, potpuno me­nja sredi­nu, što je sasvim razumljivo, jer kada bi svet svugde bio isti, onda ne bi postojala nikakva potreba za promenom mesta, i niko ne bi išao na drugo mesto samo zato što je isto kao prvo

da život nije ništa drugo do slamka na vetrometini istorije