Sima Pandurović

САМСОН: Постарајмо се да закон буде на нашој страни: нека они почну.

ГРЕГОРИО: Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате како им је воља.

САМСОН: Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће, ако отрпе, бити срамота за њих.

Бити ил’ не бити? – питање је сад.

Је л’ лепше у души трпети

праћке и стреле судбе обесне,

или на оружје против мора беда

дићи се, и борбом учинити им крај?

Умрети – спавати – ништа више – реци,

да спавањем се сврши срца бол

и хиљада животних потреса

и наследних месу, ето то је циљ

и предано му тежи ти. Умрети,

спавати – спавати – можда сањати!

Да, ту је чвор! Јер у том спавању

смртном какви би снови могли доћи

кад живота ово клупче одмотамо?

Ту морамо стати; то је обзир тај

што беди нашој продужава век!

Јер ко би подно светске шибе, руге,

неправде силних и злоставе гордих,

бол презрене нам љубави, насиља,