Ijan Keršo

Televizija, društveni mediji i novinarstvo uzdigli su značaj i udeo ličnosti vođe bezmalo na nivo elementarne, neobuzdane političke sile koja promenu nameće sopstvenom voljom.

Česte krize vlade svojstvene Italiji bez sumnje su doprinele nastanku jedne osnovne niti unutar pluralističke italijanske kulture koja je s dobrodošlicom pozdravila – barem u teoriji – čvrstu ruku koja će iskoreniti korumpirani politički sistem na vlasti i uvesti red.71 Znatan deo javnosti bio je spreman da zarad toga zanemari karakterne mane i kobne odluke populističkog vođe koji je obećavao suštinsku reformu i nacionalni preporod

Balbo u Ferari, Dino Grandi u Bolonji i Roberto Farinači u Kremoni bili su najmoćnije vođe i nespremni da se bez pitanja povinuju Musolinijevim naredbama. Oni i odredi koje su kontrolisali, bili su važniji od Musolinija za širenje fašizma

Gde postoji mir, gde je prosperitet sve veći i gde se generalno kao suštinske prihvataju vrednosti demokratije, ljudskih prava, političkog pluralizma, uloge prava, podele vlasti i kapitalističke ekonomije relativno lišene kriza, vođa će najverovatnije uglavnom prihvatati institucionalna ograničenja svog delanja i neće tražiti načina da transformiše sam politički sistem. Takvi uslovi su mahom preovladali posle Drugog svetskog rata u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Međutim, sa novim geopolitičkim tenzijama i ekonomskim krizama koje ukazuju na nestabilnost temelja sve veće globalizacije, drugačiji tip populističkog vođstva (čiji je predstavnik Donald Tramp u SAD i, u mnogo manjim razmerama, Boris Džonson u Britaniji) cveta, bar za sada, na plodnom terenu

Celog života je bio lošeg zdravlja. Imao je napade jakih glavobolja, patio je od nesanice, patio je od nervne napetosti koja se povremeno graničila sa pravim nervnim slomom, a bolovi u stomaku i veliki umor (nikakvo iznenađenje, s obzirom na njegov sumanuti tempo rada) bili su redovne tegobe koje bi povremeno našle oduška u eksplozivnim ispadima besa. S vremenom je oboleo i od hipertenzije i ateroskleroze, uzroka teških moždanih udara od kojih će umreti 1924. godine. Dok nije došao na vlast 1917. godine

Celog života je bio lošeg zdravlja. Imao je napade jakih glavobolja, patio je od nesanice, patio je od nervne napetosti koja se povremeno graničila sa pravim nervnim slomom, a bolovi u stomaku i veliki umor (nikakvo iznenađenje, s obzirom na njegov sumanuti tempo rada) bili su redovne tegobe koje bi povremeno našle oduška u eksplozivnim ispadima besa. S vremenom je oboleo i od hipertenzije i ateroskleroze, uzroka teških moždanih udara od kojih će umreti 1924. godine. Dok nije došao na vlast 1917. godine, kada bi mu se zdravstveni problemi pogoršali zbog pritiska koji je trpeo, uspevao je da se oporavi jer je odlazio na duge odmore; šetao se, plivao i bavio se raznim fizičkim aktivnostima.11 Opuštanje bi ga po pravilu revitalizovalo.

Uz sve vatrene govore koje je držao u inostranstvu, ono što Lenjin nije bio u stanju da uradi jeste da stvori uslove u kojima će revolucija o kojoj je neprekidno propovedao postati stvarnost.

Nije želeo nikoga da ovlasti da se bavi nečim umesto njega.

ije želeo nikoga da ovlasti da se bavi nečim umesto njega. Očigledno je pokušavao da radi više nego što je bio u stanju, bio je zatrpan obično sitnim problemima koji su iziskivali njegovu pažnju.35 Birokratija se neminovno povećala. Kao i broj funkcionera i partije i države od kojih se očekivalo da naslute, pretpostave i pogode Musolinijeve namere.36

Njegovi portreti na razglednicama bili su sveprisutni. Svima je bilo omogućeno da čuju njegove govore i obraćanja narodu preko radija, jer su veliki razglasi bili postavljeni na centralnim trgovima manjih i većih gradova. Bio je prvi populistički političar doba masovnih medija.