Vivijan Ditmar

Na decu nikakav utisak ne ostavljaju ni pravila ni moralni koncepti, ali osećanja dopiru do njih. Deca hoće da nas osete, baš kao što hoće da osete i sebe same, a u tom osećanju nastaju veza i odnos.

Ako nam, međutim, kao roditeljima nedostaje sposobnost da se radujemo zajedno s detetom, detetova radost u nama će izazvati bol, a ono će, direktno ili indirektno, naučiti da je njegov pogled na svet pogrešan, da su stvari koje mu pričinjavaju nesputanu radost banalne, nevažne ili smešne. Naučiće da je život zapravo teška i ozbiljna stvar, koju razumeju samo veliki, loše raspoloženi ljudi. Naučiće da se stidi svoje naivne, jednostavne radosti i da je neprestano krije, sve dok skrivena ne zakržlja, poput biljčice kojoj nedostaju svetlost, vazduh i voda.

Pored toga ima i radosti koje protivureče pravim potrebama deteta. Tu se radi o zavisnostima svake vrste, od kojih u našem društvu prosto vrvi. Recimo radosti malog deteta kada može da pokusa punu kutiju šećera. Ili radosti devetogodišnjaka ako može beskrajno da igra igrice na kompjuteru.