Radoje Tatić

shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili usred nekog velikog grada. I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj i samo postoji taj trenutak i ta neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista Ruka. Ruka koja budi Ljubav i koja je stvorila jednu dušu bliznakinju za svaku osobu koja radi, odmara se i traži blago pod suncem.

kad nešto želimo, čitav kosmos se zaveri kako bi nam pomogao da to ostvarimo.

I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj i samo postoji taj trenutak i ta neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista Ruka. Ruka koja budi Ljubav i koja je stvorila jednu dušu bliznakinju za svaku osobu koja radi, odmara se i traži blago pod suncem. Jer bez toga nijedan san ljudskog roda ne bi imao bilo kakvog smisla.

Ja sam žena pustinje i time se ponosim. Hoću da moj čovek takođe hoda slobodno kao vetar koji premešta dine. Takođe želim da mogu da vidim svog čoveka u oblacima, u životinjama i u vodi.

Osećao se ispunjenim zahvalnošću zbog ljubavi prema jednoj ženi. „Kada se voli, stvari imaju još više smisla“, pomisli.

Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost.

Nije zlo ono što ulazi u čovekova usta, nego je zlo ono što iz njih izlazi – reče Alhemičar.

Mudraci su shvatili da je ovaj prirodni svet samo slika i kopija Raja. Samo postojanje ovog sveta jeste jemstvo da postoji svet savršeniji od njega. Bog ga je stvorio da bi ljudi, uz pomoć vidljivih stvari, mogli da shvate njegov duhovni nauk i divote njegove mudrosti. To je ono što ja zovem Delovanjem.

Nije zlo ono što ulazi u čovekova usta, nego je zlo ono što iz njih izlazi – reče Alhemičar.

Jezero je za trenutak zaćutalo. Najzad reče:

– Ja plačem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep.

Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz sopstvene lepote.

„Lepe li priče“, reče Alhemičar.