Dejan Stojiljković

U neko drevno i zaboravljeno vreme, kod Rimljana je postojao izraz discrimen koji u najslobodnijem prevodu znači „razdelnica“. To je trenutak u životu kada se čovek nađe na raskršću i kada je odluka koju donese sudbonosna.

„Pobednici dolaze i prolaze, a ono na čemu počiva opstanak čovečanstva jesu prirodne sile i čovekov osećaj za drugog čoveka. A tog humanizma i tog opstanka nema dok nema makar slutnje da Bog postoji.“

Promena je samo još jedna iluzija u životu krcatom iluzijama. I mi tu iluziju prihvatamo kao i sve ostale. Verujemo u promenu baš kao što verujemo da imamo šanse da dobijemo sedmicu na lotou, verujemo isto onako kao kada se molimo Bogu, površno i bez žara, verujemo isto onako kako je moj matori verovao u Tita i partiju, rutinski i bez udubljivanja, verujemo kako smo naučili da verujemo... bez vere i bez dubine. Jer tamo gde je duboko, zna da bude i hladno. A bolje je ovde na toplom, makar i kraj kaljeve peći u kojoj gori par suvih cepanica.

Nema promene.

Bar ne ovde. I ne sada.

Jesenji dani su dugi i hladni.

Ulice puste, a voda jezera mutna.

Ja sam i dalje bez igde ikog.

„U tvom odgovoru slutim gordost koja ti je i donela večiti usud. Mora da ti je lepo ovako? Da budeš večna kroz svet koji to nije.“

Ako želiš da saznaš šta Gospod Bog misli o novcu, treba samo da pogledaš one kojima ga je dao.“

„To zašto zlo postoji na ovom svetu nije pitanje vezano za prirodu ljudi, nego za prirodu Boga.“

„Kako to?“

„Prosto“, rekoh, „da Bog nije stvorio i zlo, pokazao bi nedostatak veštine.“

„Jevreji su neimari vremena“, nastavi monah Teofan kao da se ništa ne dešava. „Grci su neimari prostora. Rimljani… neimari carstva. A mi hrišćani…“

„Neimari neba“, završi Toplica njegovu misao.

„Ako spasenje nije sebarsko, ni ovaj svet nije njihov, ni svila, ni zlato, ni reči… Šta je onda sebarsko?“

Nenada ćutke pokaza slugi na manji sanduk, i ovaj ga podignu i ponese ka izlazu; zatim pogleda u Dostanu, pa reče:

„Sebarsko je da budu gladni. A ako ne umru od gladi… umreće svakako od nečeg drugog. Da li će to biti agarenski nož ili štogod treće, nije na meni da o tome mislim.“

Nada počinje tamo gde prestaje strah.

A strah je isto kao što i vatra.

Samo što se brže raspiruje i duže gori.

Video sam svet u plamenu.

Video sam sva znanja uništena.

Kralja u odelu prosjaka.

I ludake sa krunom na glavi.

VILAJET
U vrelini dana.

U vrelini noći.

Kada slutnja dozreva, kada se telo budi…

U damarima.

Kada možeš osetiti…

U vrelini pokreta.

U vrelini trenutka.

Drhtaj.

Drhtaj.

Drhtaj.

Ne, ja nisam onaj koji misliš da jesam. Ja sam neznanac, putnik i bezbožnik.

Ne klanjam se krstu ni srpu mesečevom, nisam ni kaurin, ni Jevrejin, ni Agaren.

Ni istok ni zapad, ni zemlja ni more, nisam iskovan u vatri niti sačinjen od pene, nisam sazdan od rose, ni od praha. Nisam u rodu ni sa ljudima ni sa anđelima, ne boravim ni u ovom ni u onom svetu, ni u raju ni u paklu, nisam pao ni iz edena ni iz rizvana, niti od Adamove loze poreklo vučem. Živim u mestu nasred pustinje, u predelu bez sledova senki.

Ako postoji vernik, nevernik i pustinjak – to sam ja.

Ja sam pesak što curi ti između prstiju, vinski talog i vinotoča, zemlja i vazduh, voda i vatra, telo i duša.

Znanje i učenje, dobro i zlo, istina i laž, pobožnost i vera – to sam ja.

Oganj pakla s plamenim jezicima, da, raj, eden i hurija – to sam ja.

Ova zemlja i nebesa sa svima koje hrane, anđelima, melecima, džinima i ljudima…

To sam ja.