Skakavci su bili vesnici: oni su početkom kišnih sezona vršili najezdu na Akure i većinu delova južne Nigerije. Ti krilati insekti, sitni poput mrkih muva iz šipražja, iskakali su iz šupljikavih rupa u tlu u iznenadnoj invaziji i sabirali se gde god bi videli svetlost – ona ih je privlačila kao magnet. Stanovnici Akurea su se često radovali dolasku skakavaca. Jer kiša je lečila zemlju nakon sušnih sezona, kada ju je surovo sunce, uz pomoć vetra harmatana,******** mučilo. Deca su palila sijalice ili fenjere i držala u blizini činije vode kako bi mogla da ćušnu insekte u njih ili ih nagnaju da odbace krila i udave se u vodi. Ljudi su se okupljali i gostili pečenim ostacima skakavaca, veseleći se predstojećoj kiši. Ali kiša bi pala – obično dan nakon najezde skakavaca – u žestokoj oluji, koja bi čupala krovove, uništavala kuće, davila mnoge i pretvarala čitave gradove u čudnovate reke. Skakavce je pretvarala iz vesnika dobrih stvari u glasnike zla. Takva je bila sudbina koju je nedelja što je usledila nakon Bodžine povrede glave donela žiteljima Akurea, svim Nigerijcima, i našoj porodici.