Juval Noa Harari

U istoriji je svaka tačka raskrsnica. Samo jedan pređeni put vodi od prošlosti u sadašnjost, ali se mnoštvo puteva grana ka budućnosti. Neki od tih puteva su širi, ravniji i bolje obeleženi, te je otud i verovatnije da ćemo njima poći, ali ponekad istorija – ili ljudi koji istoriju stvaraju – pravi neočekivane obrte.

Nije to laž. To je mašta.

Kao i novac, deoničarska društva s ograničenom odgovornošću i ljudska prava, tako su i nacije i potrošačka plemena intersubjektivna stvarnost, koja postoji samo u našoj kolektivnoj mašti, pa ipak joj je moć neizmerna.

Sirijska, libanska, jordanska i iračka nacija plod su nasumičnih granica koje su u pesku povukle francuske i britanske diplomate, ne obazirući se na bliskoistočnu istoriju, geografiju ni ekonomiju. Te diplomate su 1918. godine rešile da će narod Kurdistana, Bagdada i Basre ubuduće biti „Iračani“. O tome ko će biti Sirijci, a ko Libanci odlučivali su prvenstveno Francuzi

Što je još važnije, lakše nam je da saosećamo s patnjama pojedinaca nego čitavog stanovništva.

Godine 2000. u ratovima je izginulo 310.000 ljudi, a zločini su odneli 520.000 žrtava. Svaka žrtva je jedan porušeni svet, razorena porodica, rodbina i prijatelji obeleženi ožiljcima za ceo život. Iz makroperspektive, ipak, tih 830.000 žrtava samo su 1,5% od 56.000.000 ljudi koji su umrli 2000. godine. U saobraćajnim nesrećama te godine je izginulo 1.260.000 ljudi (2,25% ukupnog mortaliteta), a 815.000 je počinilo samoubistvo (1,45%).

Brojke za 2002. godinu još veće su iznenađenje. Od 57.000.000 smrti, samo je 172.000 ljudi izginulo u ratu, a 569.000 je nastradalo usled zločina (ukupno 741.000 žrtava ljudske nasilnosti).

Britanija je 1945. godine vladala četvrtinom sveta.

Nije nikakva slučajnost što se i oni međudržavni ratovi punih razmera koji se još dešavaju u svetu, kao što je bio irački napad na Kuvajt, dešavaju tamo gde je bogatstvo i dalje staromodno materijalno bogatstvo.

Isto tako je širenje evropskih imperija veoma uvećalo kolektivnu moć čovečanstva omogućivši strujanje ideja, tehnologija i vrsta useva i otvarajući nove puteve trgovini, pa ipak iz toga nije proisteklo ništa naročito dobro za milione Afrikanaca, američkih domorodaca i australijskih Aboridžina. S obzirom na dokazanu ljudsku sklonost

Možemo da odemo na odmor na neko od hiljadu čudesnih mesta, ali kud god da odemo, verovatno ćemo se igrati smartfonom umesto da zaista gledamo gde smo.