Merijen Kronin

?“, šapnuh, još ošamućena od spavanja.

„Zato sam ovde – zbog srca.“

Uspravila sam se u krevetu. Van Sobe ruža delovala je sićušno.

„Oh. Žao mi je. Sviđa mi se tvoje srce. Imaš divno srce.“

Možda zato majka nikad nije mogla da spava – san previše liči na smrt, a ona nije bila spremna.

„Zar se ne plašite? Ja ne znam kako bih uopšte mogla da umrem kad se ovoliko plašim umiranja.“

Udahnuo je s mukom i uputio mi još jedan blag osmeh. „Nemoj se plašiti da umreš, prćo.“

„Ali plašim se“, šapnuh.

„Ali nemaš razloga!“ Nasmejao se i ovo sledeće je rekao na engleskom: „Biće kao da spavaš.“

Vrata su neupadljiva, ali meni se to i dopada. Ono najbolje se uglavnom i može naći iza vrata koja se ne prave mnogo važna.

Bila su dva čoveka u bolnici. Obojica su bila bolesna. Jednom su rekli da će mu se stanje popraviti, da ga čeka mnogo godina života, i da će se s vremenom oporaviti. Drugom su rekli da će umreti u roku od godinu dana.
Godinu dana kasnije čovek kom su prognozirali smrt bio je mrtav, a čovek kom su rekli da će preživeti jeste preživeo i govorio je da se oseća dobro. Bolnica je tada shvatila da je došlo do greške, pomešali su podatke – svaki je čuo sudbinu onog drugog. Preminuli čovek je zapravo bio zdrav, a preživeli je bolovao od smrtonosne bolesti.