Karina Rozenfeld

sposobnost ti je u genima, samo što je nikad ranije nisi koristila. Ne možeš očekivati da sve jednostavno funkcioniše jer si, odjednom, postala svesna da je ona tu. Moraš da ideš polako. Moraš da poštuješ proces. I moraš da želiš da budeš bolja.“ Prstima je štriklirala tri stavke. „Ukoliko radiš te tri stvari, bićeš dobra u ovome. Zapravo i više nego dobra. Bićeš zastrašujuće dobra. U suprotnom ćeš završiti u zatvoru. Kao što je bilo sa mnom.“

Saša ga je koštao, skupo koštao, jer je zavlačio tipove koji ne vole da ih neko zavlači.

Ne možete mi pomoći. Niko to ne može.

Još je pisalo da su razgovori na tom sajtu besplatni i da ih ne čita niko iz „neke vlade ili korporativnog tela“.

Morala je priznati da je privlačan. Nekako neodoljiv. Izgledao je sasvim gnevno. Buntovno.

Govorio je to prezrivim tonom – kao da je poslušnost nešto najgore što mu pada na pamet.

„Je l’ uvek radiš ono što ti se kaže?“, uzvratila mu je njegovim rečima.

je to nešto što razoružava – dubok, zvonak tutanj.

„Samo nemoj ničemu da me učiš i okej smo.“

„Bogo moj, zar on nije najslađi slatkiš iz Slatkograda?“