Ljubomir Živkov

Nijedno se selo nije oslanjalo samo na maštovitost kumova, nisu mu bila dovoljna imena koja su popa i matičar mastilom upisivali svak u svoje knjige, nego je ono imalo pravo, dužnost i čast da žiteljima daje nadimke, a nadimci su, kako koji, živeli samo u jednoj ličnosti, ili su po nepisanom naslednom pravu ostajali novim pokolenjima i postajali porodično paraprezime. Ime ti se davalo, ovo drugo ti se nadevalo, i ostajalo je priljubljeno uz tebe kao krpiguz uz vunenu čarapu; kad bih od kakve naučne ustanove dobio stipendiju rado bih u okv. sv. mogućnosti proučio poreklo nadimaka: jedni su odblesak nečije naravi, drugi nečijeg izgleda, treći govorne mane, uzrečice, ili hobija, ali bi mnogi umakli etimologiji, ostali bi tajanstveni i nepristupačni prema svakome ko bi se uskopistio da vidi šta znače.

„Ta koren te tvoj, onaj Krstin!…“, na šta sam ja uzvratio sa: „Jebo tebe tvoj koren!“