Dipak Čopra

Mi živimo na sceni i naša tela su deo te scenske interpretacije. Promenite interpretaciju i doživećete svoje telo na novi, drugačiji način.

Običan svet nas zavarava, i ta prevara ide tako daleko da mi sebe stavljamo u razne kalupe ne bismo li se sa njim uskladili.

Zadovoljiti se boljim snom nije dovoljno dobro – poboljšana iluzija je i dalje iluzija.

Sve dok je materijalizam jedino i opšte iskustvo, ljudsko biće ne može da dostigne sve svoje kreativne sposobnosti.

Ako na primer fizičko vežbanje umesto kao neki mučni zadatak počnete da posmatrate kao način poboljšanja svog fokusa i energije, vi kreirate novu interpretaciju.

Mi ne dovodimo u pitanje da je vremensko stanje koje merimo časovnikom – realno vreme; ali to nije tačno. Sva tri vremenska stanja – budno, sanjanje i spavanje – su spoznatljiva samo kao lično iskustvo. Vreme ne postoji izvan ljudske svesnosti.

Sadašnji trenutak – kao iskustvo, je potpuno nepredvidiv. Da je predvidiv, vi biste znali koja je vaša sledeća misao, a to je nemoguće.
Kao što smo već naglasili, sadašnji trenutak je uvek neuhvatljiv, zato što je momenat u kome ga registrujete kao osećaj, sliku ili misao, već nestao.

Ali metačovek je nešto mnogo više. Oslobođeni iluzije, mi možemo da se oslobodimo svakog straha. Na kraju, buđenje vodi u apsolutnu slobodu. Mi živimo svoj život, ali ne samo to. Mi se krećemo poljem beskrajnih mogućnosti.

Naši umovi su jedna zbunjena, haotična zbrka, koja je u nekim istočnjačkim tradicijama slikovito predstavljena u vidu majmuna. Biti čovek znači jahati oluju. Kad ste jednom naučili da govorite i pretvarate misli u reči, vaš um je bio pokrenut.

„Trn se trnom vadi“ možemo da iskoristimo kao tehniku lečenja. Cilj je zameniti negativne, samoporažavajuće misli pozitivnim i ohrabrujućim mislima. Ovaj pristup, poznat pod imenom kognitivna terapija, oslanja se na racionalnost u savladavanju emocija. Na primer, pacijent se žali da ništa ne uspeva i bez obzira koliko se trudio, sve se završava porazom i razočaranjem. Iza ovakvog defetizma očigledno postoji jak emocionalni teret. Kad defetizam postane navika, prva misao koja se automatski javlja pri suočavanju sa izazovom je: „Ništa neće biti dobro. Ja znam da ništa neće biti dobro.“