Stefan Cvajg

Znam da nema smisla sebi uskratiti zadovoljstvo zato što su drugi lišeni njega, sebi zabraniti neku sreću stoga što je neko drugi nesrećan. Znam da u svakom sekundu, dok se mi smejemo i bezazleno šalimo, negde u svetu neko leži u ropcu i umire, da se iza hiljada prozora beda skriva i ljudi gladuju, da ima bolnica, i kamenoloma, i ugljenokopa, i da u fabrikama, i po nadleštvima, i na robiji bezbrojni ljudi stalno kuluče, i da nijednom nije lakše ako se još neko besmisleno muči

. Tek kada čovek postane svestan da i drugima nešto vredi, tek onda oseti vrednost i smisao svoga postojanja.

Nesreća čini čoveka uvredljivim, a neprekidna patnja nepravednim.

Uvek baš suprotnosti, ako se tačno dopunjuju, daju najpotpuniju harmoniju, i često se naizgled najčudnije pokaže kao najprirodnije.

Ali zašto da čovek ne bude jedanput i glup! Što da se ne da jedared propisno obmanuti!“

Ali postoje dve vrste samilosti. Jedna, malodušna i sentimentalna – u stvari samo nestrpljenje da se srce što brže oslobodi mučne tronutosti tuđom nesrećom – uopšte i nije saosećanje već nagonsko otklanjanje tuđe patnje od svoje duše. A ona druga, koja i jedino vredi, nije sentimentalna ali je delotvorna, ima jasan cilj i prati je odlučnost da strpljivo i sapatnički izdržimo sve što je moguće, pa i više od toga.

Prvi put sam počeo da uviđam da najveće zlo na ovom svetu ne dolazi od pakosti i surovosti već skoro uvek samo od slabosti.

Tek od ovog časa počeo sam da shvatam (ono što pesnici većinom prećutkuju) da je baš u napuštenim, obeleženim, izgnanim požuda mnogo strasnija, mnogo opasnija nego u srećnim i zdravim, da je njihova ljubav fanatična, mračna, crna, i da se nijedna strast na zemlji ne propinje tako požudno, očajnički, kao baš bezizgledna, beznadežna ljubav božje pastorčadi, koja samo u ljubavi i nalazi opravdanost svoga postojanja

Uvek sam dotle, mlad i nedovoljno iskusan, smatrao da su ljubavna čežnja i muka najgora patnja srca. U ovom času, međutim, počeo sam naslućivati da postoji i druga patnja, možda još ljuća od čežnje i požude – biti voljen protiv svoje volje, a ne moći braniti se od navale te strasti.

Mora čovek najzad znati da li je samo tupo i glupo životario ili je za nešto živeo.