Šarlota Bronte

Ali kako se dobro sećate svega što vam je učinila i kazala! Kako je dubok utisak, izgleda, ostavila njena nepravda na vaše srce! Nikakva uvreda ne može tako da se utisne u moja osećanja. Zar ne biste bili srećniji da ste pokušali da zaboravite njenu strogost zajedno sa silnim uzbuđenjima na koja vas je podsticala? Život mi se čini odveć kratak da ga provedem u mržnji ili da zapisujem nepravde. Mi smo, i moramo da smo, svi prepuni grehova na ovom svetu. Ali doći će uskoro vreme, verujem, kada ćemo ih se otresti, otresajući se naših pokvarenih tela, kada će poniženje i greh spasti sa nas zajedno sa nagomilanim mesom i samo će ostati varnica duha – taj neopipljivi princip života i misli, čist kao kad je napustio Stvoritelja da inspiriše biće, odakle će se vratiti možda nanovo da se spoji sa drugim bićem, višim od čoveka – možda da prođe kroz gradacije i slave, da iz blede ljudske duše zasija u anđela? Naprotiv, izvesno je da se nikada neće degenerisati iz čoveka u demona. Ne, ne mogu u to da verujem. Ja verujem u nešto drugo što me niko nije naučio i o čemu retko govorim, ali u čemu uživam i čega se čvrsto držim, jer to pruža nadu svima. Večnost postaje odmor – moćni dom, a ne užas i ponor. Uostalom, sa tim verovanjem mogu tako jasno da razlikujem šta se odigrava između zločinca i zločina, mogu tako iskreno da oprostim prvom, dok se grozim drugoga. Sa tom verom, osveta nikada ne muči moje srce, poniženje me nikada tako duboko ne uzrujava, nepravda nikada ne može da me tako svali. Ja živim mirno čekajući kraj.