Dijana Radinović

dobro mesto za pisanje prva stvar koja je potrebna jednom piscu

I to je istina.

Nedostaje mi.

Mnogo.

Ipak, po dosadašnjem mom iskustvu, traženje pravog dragulja u moru cirkona jeste pipanje po mraku koje se neminovno završi tako što se sita isplačem gledajući Zgodnu ženu i misleći kako bi mi život bio znatno lakši da sam prelepa prostitutka sa Zapadne obale.

Iskreno, nisam ni znala da se palim na španski naglasak, ali kad Dijego priča, imaš osećaj da mu se puter topi na jeziku. Dođe mi da ga poližem kao mače.

Nedugo potom Džasper mi liže suze s lica, ali ja ne marim. To nisu čak ni suze tuge, samo preostale suze koje treba da izbacim iz sebe. Imam štene, imam čokoladu. Znam, prosto znam da ću biti dobro.

A uz to, večeras ću se i omrsiti.

On je sve što tražim u životu i više od toga, on je prosto onaj pravi, ali nije pravi za mene.

To je to.

Moj pravi princ iz bajke.

Ovome je vodila moja knjiga.

Ovome je vodio moj život. Evo savršenog srećnog kraja dok me Marti grli na mokroj londonskoj ulici.

– Plačem jer znam da mi je život u haosu zato što sam sama zabrljala. Ja. Pepeljuga zaslužuje jebenog princa na kraju svoje priče, ali ja sam samo idiot. I to smrznuti idiot.

Bila sam ljuta zato što se sve menja

Kazao mi je da bi svejedno bio budan bila ja tu ili ne, ali imala sam osećaj da je to rekao samo iz pristojnosti.