Silvija Dej

„Ne shvataš me ozbiljno.”

„Gledaš na to na pogrešan način.” Stisak mu se pojačao. „Ti si slomljena. Ja sam slomljen. Ne odbacujmo parčiće. Sklapajmo ih zajedno dok ne stvore nešto novo.”

Tuga je nešto što normalni ljudi proživljavaju kroz spektar emocija.

Tuga je nešto što normalni ljudi proživljavaju kroz spektar emocija. Za mene, to je pukotina koja se širi u provaliju koja me proguta celu i iz koje danima ne mogu da se iščupam.

talo iza mene. Tuga je nešto što normalni ljudi proživljavaju kroz spektar emocija.

Za mene, to je pukotina koja se širi u provaliju koja me proguta celu i iz koje danima ne mogu da se iščupam.

„Život je za mene uglavnom disanje pod vodom.

Kad dodam još i suze, čini mi se da se davim.”

kad se otvori neka pukotina i sve se izlije, ne ostane ništa osim ljušture

„Hmm.” Okrenuo se. „Nisam oterao tvoje komšije. Rekli su cenu; ja sam platio.”

„Ne znaš koliko su voleli to mesto.”

„Voleli su uspomene koje su stvorili na tom mestu”, ispravio me je. „Uspomene koje su stvorili sa ljudima koje vole. Dok god imaju te ljude, to mesto je samo mesto.”

ti vrtiš filmove u glavi. Fokusiraj se na ono što je ovde i sada.”