Klaus-Ridiger Maj

Ali današnje religije predstavljaju samo vrh ledenog brega duboko skrivene klasične starine ljudskog roda koja u metafizičkoj nuždi i egzistencijalnoj nadi žudi za konačnim trajanjem. Ta čežnja za trajanjem, ta žeđ za večnošću, može se nazvati religijom.

Tajna postavlja granicu između ljudi,

ali istovremeno predstavlja i zavodljiv podstrek

da se ta granica prekorači u razgovoru ili ispovesti –

podstrek koji prati psihički život

kao neki granični ton.“

„Većina onih koji ne veruju

ipak se ponaša religiozno

čak i kad toga nisu svesni.“

Osećanje pravde duboko je religiozno osećanje, jer pretpostavlja red višeg legitimiteta

Odvažimo se, dakle, na koliko neugodno toliko i poučno putovanje ka tajnim izvorima religija. Ta ekspedicija ne predstavlja manji podvig od svojevremenog otkrića izvorišta Nila. Da bi nas svet očarao, prvo moramo da ga lišimo čarolije.

Da ostanemo pri našoj maloj priči, službenici monoteističkih religija nikada ne bi postupili kao arheolozi i otkrili seljaku na čemu se odmarao.

Povremeno ih prepoznajemo i smatramo ih islamskim, hebrejskim ili hrišćanskim, mada su zapravo egipatske, mesopotamske ili iranske.

Latinska reč religio, koja je uvek prevođena kao „pažljivo poštovanje onoga što se odnosi na uvažavanje bogova“, znači i „obuzdati se, čvrsto se vezati, povezati se, sjediniti se s nečim“,

Religija je najpre životno važno traganje za smislom.

Religije nastaju nekom vrstom spiritualne alhemije.