Lejf G.V. Pešon

Levina.

„Naravno, Bekstrome“, odvratio

osmehivale i kikotale čim su ga ugledale.

„Lepo je videti vas

nadomak Elmhulta.
„Šta još znamo?“, upita Bekstrom. Bilo mu je šest godina kada je stigao ovamo iz najcrnje Afrike, a samo bi neko poput Brundina uspeo da prokljuvi šta je stigao tamo da nauči. Ovo postaje sve bolje i bolje, pomislio

„Pa, nismo uspeli da pronađemo nijednog“, odvratio je Levin i zavrteo glavom.

Zajedno su činili skoro dve stotine kilograma policije od vrhunske švedske provincijske sorte. I to pre svega mišića i kostiju, uz čula i motoriku u najboljoj formi, odnosno sve ono što bi mogao poželeti neki preplašeni građanin koji je pozvao policiju pošto mu se na tremu nalaze trojica nepoznatih lupeža koji pokušavaju da mu provale vrata.

Pitam se kakva li je bila dok je radila kao policajka. I prilično je zgodna. Mada postarija. Sirotici mora da je barem četrdeset pet godina, pomislio je Bekstrom, koji je sam bio deset godina stariji.

Uprkos svom poreklu, i činjenici da nisu imali sreće da se rode kao Šveđani, zapravo su uglavnom bili u redu.

„Od one strašne ruske nasledne bolesti, dakle jednostavno rečeno od pijančenja“,

Međutim, ono što se događalo oko njega, ono što je mogao da vidi svojim očima i čuje svojim ušima, imalo je malo toga zajedničkog sa onim što su mu najbliži savetnici govorili da radi.

Mislim, dužni smo da to uradimo u skladu sa onim uputstvom.“